Mladima dobro poznat svijet računala, računalnih igrica i faceebooka ima svoje dobre i loše strane, a nepristrana autorica upozorava nas na sve dobrobiti pametnoga korištenja novih i izazovnih tehnoloških mogućnosti suvremenoga doba, kao i na sve opasnosti koje se skrivaju u vrtovima virtualnoga svijeta.

Naše su školske novinarke ovu razgovorljivu i zanimljivu književnicu intervjuirale, a o čemu su razgovarale s njom, pročitajte u nastavku!

Pozdravljamo Vas u ime učenika naše škole i Novinarske skupine.

      Naše je prvo pitanje vrlo kratko: Imate li fejs?

Ja fejs nemam, ali sam ga imala dok sam pisala knjigu. Dakle, učlanila sam se na Facebook kad sam počela pisati, ali sam se maknula kad sam bila s knjigom pri kraju. Trebala sam vidjeti kako ta fejsovska komunikacija teče, kakav je jezik, kakve teme ljudi imaju, međutim nikako se nisam našla u tome. Puno vremena sam ga koristila pa sam se već malo i zakačila za to, ali bilo mi je bezveze to što sam prvo ujutro išla pogledati što ima na fejsu. Onda sam vidjela da to meni u životu zapravo i ne treba. Ali, za potrebe pisanja romana, morala sam.

Jeste li žestoka protivnica Facebooka?

Nisam žestoka protivnica Facebooka, ja uopće nisam žestoka protivnica ničega. Ali kada vidiš kakve se sve loše stvari događaju… Jučer sam čitala u novinama da je jedna 16-godišnjakinja, negdje u Meksiku, do smrti izbola svoju najbolju prijateljicu jer je ova objavila nekakve njihove golišave fotke na fejsu. Ali ne mora ni biti tako drastično, dovoljno je što ima jako puno primjera maltretiranja preko fejsa, a tome se ne može stati na kraj. To je nešto prestrašno! Pobornica sam toga da se fejs koristi u međusobnoj komunikaciji učenika, u razredu, ali nisam pobornica fejsa u tom segmentu da se vrijeđa, da se napada, da se koristi kao oružje, jer to zapravo jest oružje suvremenoga svijeta. Dakle, nisam ogorčena, nego sam za jednu pametnu uporabu Facebooka.

Je li Vam draže čitati tekstove na papiru ili na internetu?

Na papiru. Na internetu čitam samo ono što se mora čitati, ali sam primijetila da mi to čitanje izaziva određenu nervozu. Recimo, za knjigom mogu prosjediti sate, za računalom ne mogu. Vidim samu sebe kako samo letim preko teksta, uopće ne pročitam tekst od početka do kraja nego preskačem da budem što prije gotova. Pa te link pošalje na neku drugu stranicu, pa još dalje… Ponekad sam jako umorna od toga, premda dosta vremena provodim na kompu, to moram priznati. Nije mi to drago, mislim da bih mogla manje.

Volite li više čitati ili pisati? Zašto?

Čitanje i pisanje je jako povezano. Nitko tko jako puno ne čita, ne može pisati. To je zakon spojenih posuda. Volim čitati, volim pisati. I ne mogu reći što mi je draže. Ne mogu sad više zamisliti svoj život ni bez jednoga ni bez drugoga.

Kada se u Vama rodila ljubav prema pisanju?

Otkako sam naučila prva slova. Ja sam uvijek nešto pisala. Kad sam išla u osnovnu školu, išla sam na literarnu, sudjelovala sam na natječajima i dobivala nagrade. Nekad su se stvarno dobivale prave nagrade na literarnim natječajima. Jedanput sam za nagradu dobila let avionom, jedanput zlatno nalivpero, prekrasnu knjigu, novčane nagrade za koje sam kupila veliki zlatni prsten. Doista se pisanje nekada cijenilo puno više nego danas. A velik je poticaj ta nagrada.

Jeste li tijekom djetinjstva voljeli čitati? Jeste li u osnovnoj školi bili zaljubljeni u neku knjigu?

U osnovnoj sam školi strašno voljela čitati Ivana Kušana. Čitala sam i Mariju Jurić Zagorku. Ali već sam u osnovnoj školi čitala i knjige za odrasle. Tada nije bilo takvih knjiga za tinejdžere kao danas. Bila je lektira, neke od tih knjiga i vi danas čitate, ali nije bilo ničega bliskog mladima.

Koja je Vaša najdraža knjiga?

Moja je najdraža knjiga Kiklop Ranka Marinkovića. Imam jako puno najdražih knjiga, ali tu ću izdvojiti jer me ona najviše fascinirala i uvijek je i dalje mogu čitati. Mislim da je to doista jedna prekrasna knjiga. Ali jako puno čitam i ima puno sjajnih, sjajnih, predivnih knjiga. Netko je jednom rekao: „Toliko dobrih knjiga, a tako malo vremena!“ No, meni nijedan dan ne prođe, a da nešto ne pročitam

Odakle crpite ideje za svoje romane?

Iz svijeta u kojem živim. Puno od svojih učenika. Iz svoga djetinjstva. Jedna stvar, nešto me pikne, nešto dovoljno da onda iz toga napišem priču. Tako su moji bivši đaci, oni su sad izišli iz osmih razreda, stalno hodali po pizzerijama. I onda sam napisala priču Minus pingvin koja govori o djeci koja hodaju na pizzu. To mi je bio poticaj, ali priča nema veze ni sa čime što se njima dogodilo. Iz života crpim. Ne vidim da bih mogla pisati o nekakvom svemiru.

Imate li već ideju za svoj sljedeći roman?

Taj, treći, roman već je napisan. A imam ideju i za sljedeći, četvrti, roman.

Hoće li i on biti namijenjen djeci?

Da. Sve što sam napisala, namijenjeno je djeci, premda za ovaj četvrti roman imam posebnu zamisao o kojoj ne bih previše govorila jer još ništa nisam niti započela raditi. Uglavnom, radit će se o djeci koja su na margini društva, ostavljena od roditelja i od svih. Djetinjstvo je doista krasno, ali ima i jako puno onih kojima nije pa i oni zavređuju nešto reći o sebi.

U koje doba dana najviše volite pisati?

Ujutro. Dignem se i skuham si kavu, a onda idem pisati. Popodne onda mogu dorađivati, dovršavati.

Postoji li neko posebno mjesto na kojemu volite pisati?

Pišem za svojim velikim pisaćim stolom ili u krevetu. Imam laptop pa ga znam odnijeti i u krevet.

Radite u osnovnoj školi.  Kako svoje učenike motivirate za čitanje lektire?

Otkad sam ja počela pisati, mogu reći da i oni više čitaju jer sad preko knjige vide da ih, na neki način, kužim, da nisam jako distancirana od njih. Puno pričamo o knjigama, preporučujem im knjige. Kad su knjige za lektiru, prije malo o njima nešto pročitamo. Često im zadajem da rade u skupinama, da izrađuju power-point prezentacije, ili radimo na neki način koji je njima blizak. Nastojim stvarno odabrati knjige za koje mislim da bi se njima svidjela. Jer drugo doista nema smisla.

Čitaju li Vaši učenici Vaše romane za lektiru? Jesu li oni oštri kritičari?

Da čitaju ih. Moji su đaci oduševljeni. Vole čitati moje knjige i stalno me ispituju. Onda likovima dajem njihova imena pa bi svi htjeli biti likovi. Stvarno vidim da im se sviđa.

Koji Vam je posao draži – poučavanje ili pisanje?

Doista ne mogu reći. Pisanje mi je nešto novo, a poučavanje vječna ljubav.

Većina učenika, djece, mladih ima Facebook profile. Poruka Vašega romana je vrlo jasna. No, biste li mladim fejsbukovcima još što poručili?

Moja poruka i ostaje u tom smislu: pazite s kim se dopisujete, nemojte davati svoje osobne podatke, nemojte se sastajati s osobama koje upoznajete tek preko fejsa, držite se svojih vršnjaka. To mislim da je jako važno.

Hvala Vam na razgovoru!

                                                              Natalie Vurušić i Lara Vlahović, 5. b